Zivotom/

Slepi su se tog dana radovali.Ne videse nista sem mraka.

Nemi su se smejali grohotno I smelo.Ne rekose ni reci.

Samo ja,da li bila sam kao pero ?Nebitna I laka.

Samo ja bolestna medju jabukama. Dopustih da tuga me leci.

Zima se okovla svuda medju ljudima.Mraza ne oseti ni trava.

Tek vencana devojka bacala je ruze.Vencanicu,ne vide joj mati.

Samo ja,nekud sa pismima.Usred gluvog grada.

Samo ja stranac medju svojima.Ostaoh zaboravljene na ulici zvati.

Vecnost se davno pretvorila u tren.Neko ga ceka,zove i zivi.

Na visini,spoznah tupog tla bol. Neko taj tren nosi.

Opet ista ja.Hitam,trazim nebo gde su oblaci sivi.

Sama,usplahirenog pogleda.Uvijam maramu sto vetru prkosi.

Ah,ne sputavam vec sputanu mastu.Uzdizem novu koja se radja.

Na tronu,meni samo fali kruna.Tudje zasluge,tudja dela.

I zar pred molitvu da cutim?I zar da stupi svadja?

Sama,ja robinja. Da skinem lance jer sam smela?

Okrutnost na usnama,gordost je.Ne ponosim se njom,ali sta cu...

U igri sam gde karte su tudje. Ah,a vrti ih sam djavo.

Sama,kao dete.A znam da..Znam zaplakacu.

Sama medju putevima.Ja ne vidim pravo.

Vrhunac je moc.Gde carobni sapic prosipa sjaj?

Ni ribe ne mogu navek da beze od mamca.Zamka zivota.

Pocetak je blagoslov.A znam,nosi kraj.

Cud losa je prirodr dar.Njoj poklekne vremenom dobrota.

 Ukrala sam vam vreme.Vi nemate sat.

Neka dusa otvara prvi put oci.Neka ih sklapa navek.

Junak je pao.Nije zavrsen rat.

Vreme kao vreme. Potreba i lek.

Nasmejani su tog dana plakali.Cudo zivota mrsilo je niti.

Voljeni su tog dana sami uzdisali.Sve sem pesme biloje glasno.

Nismo uvek to sto jesmo.Mozda mozemo biti.

Ogledalo zivota,ta cista varka.Nekada se cini da sasvim je jasno.